Svetski, a naši!

Današnji klinci svoje omiljene klubove biraju na osnovu uspeha, budžeta i popularnosti. Nekada su postojale ekipe poput Selte Vigo, Parme, Deportiva La Korunje, Rome, Lids Junajteda, Midlzbroa, Porta, Fiorentine. Nisu imali velike budžete, ali su imale posebnu harizmu i jedinstven stil igre zbog kojih ih je publika obožavala. Nije im bilo bitno protiv koga, već za koga igraju.

Nebesko plavi iz Rima su jedna od tih kul ekipa. Posebno se izdvojio tim iz sezone 1999/2000. Kakvi su samo asovi branili boje kluba iz večnog grada. Na Olimpiku se igrao nestvarno dobar fudbal.

Iskusni Markedjani na golu. Na desnom boku Djuzepe Pankaro, na levom Siniša Mihajlović. Kakav dinamit je taj čovek imao u svojoj levici. Štoperski par su činili beskompromisni Fernando Kouto i Alesandro Nesta. Jedan od najinteligentnijih centralnih bekova u istoriji fudbala, kapiten Lacija. Tu su još bili Nestor Sensini, Paolo Negro, Djuzepe Favali i ostali.

U veznom redu je bilo toliko majstora da je tadašnji trener Lacija, Sven Goran Erikson imao slatke muke kome da pruži priliku od prvog minuta. Huan Sebastijan Veron, Pavel Nedved, Diego Simeone, Serdjo Konseisao, Matias Almeida, Atilio Lombardo, Deki Stanković...

Salas, Ravaneli, Inzagi, Manćini i Bokšić su činili kaznenu ekspediciju. Nisu praštali nikome.

Posle 26 godina osvojen je drugi Skudeto u istoriji kluba. I Kup Italije je imao istog dželata. Osvojena je dupla kruna. U Ligi šampiona su stigli do četvtrtfinala gde ih je zaustavila Valensija. U toj sezoni su osvojili Super Kup Evrope. Salasovim pogotkom su pobedili Mančester Junajted i došli do evropskog trofeja.

Legenda kaže da je više Srba nego Italijana navijalo za Rimske Orlove. Pola nas je navijalo za Crvenu Zvezdu, pola za Partizan, a svi za Lacio.

Tada nije važilo ono pravilo “Ko je igr’o Lacio, pare je bacio”.