Bio jednom jedan Kalčo

Televizija Pink, Nebojša Stefanović i italijanska Serija A. Kakav se samo fudbal igrao na čizmi tih godina. Koliko samo snažnih ekipa, fudbalskih asova, prekaljenih trenera i velikih derbija.

Na Olimpiku se igrala utakmica sa najviše strasti. Na jednoj strani princ Rima Toti, Aldeir, Montela, Kafu, Emerson, Panući, Kasano, Tomazi, Manćini, a na drugoj Stanković, Salas, Nedved, Veron, Stam, Perući, Mihajlović. Treneri Alberto Zakeroni, Sven Goran Erikson i Fabio Kapelo.

Na centru Pjerluiđi Kolina. Diplomirani pravnik i ekonomista, odnosno finansijski savetnik. U slobodno vreme najbolji sudija na svetu. Neverovatna harizma i autoritet izbijali su iz tog čoveka. Sudio je u vreme kada su igrali mnogi veliki asovi. Bio je popularniji i poznatiji od većine tih igrača. U džepu uvek spreman karton crvene boje samo za Totija. Spektakl nije mogao da izostane.

Derbiji Dela Madonina su pružali najbolje utakmice koje je fudbal mogao da ponudi u to vreme. U duelu Ronaldo i Maldini. Sjajan udarac Kake i odbrana Tolda. Lopta u sefu, odnosno u nogama Havijera Zanetija. Klarens Sedorf je tada poslednji put izgubio duel i ostao na zemlji. Andrej Ševčenko u ulozi najboljeg napadača Evrope. Najžešći momak italijanskog fudbala Đenaro Gatuzo. Ivan Kordoba i Marko Materaci u tandemu. Razlika u visini preko 20 centimetara, ali bez razlike u skok igri. Slobodnjaci i pasovi kakve je samo Andrea Pirlo imao. Najbolje postavljanje i najkulturnije oduzimanje lopte bilo je u vlasništvu Alesandra Neste. Ivan Zamorano, Pipo Inzagi, Masimo Ambrozini, Valter Samjuel, Obafemi Martins, Alvaro Rekoba, Hulio Rikardo Kruz…

Kakav potez Alesandra Del Pjera i sjajna egzekucija Davida Trezegea. Bomba Zlatana Ibrahimovića. Vodio ih je stari lisac Marćelo Lipi. I Juve je imao svojih 5 minuta. Kupili su pola Parme i postali prava sila. Kalčopoli je jedno, a fudbal koji su igrali bio je nešto sasvim drugo.

Ekipa iz glavnog grada Toskane bila je moćna dok su njene boje branili Gabrijel Batistuta, Frančesko Toldo, Rui Kosta, Angelo Di Livio, Tomas Helveg, Enriko Kijeza, Nuno Gomeš. Ljubičasti iz Firence bili su ekipa koju je u to vreme svaki protivnik respektovao.

Adrijano, Hidetoši Nakata, Adrijan Mutu, Frej, Zambrota, Tiram, Kanavaro, Bufon, Đilardino, Klaudio Tafarel, Mateo Ferari, Sabri Lamuši, Marko Markijoni, Mark Brešano, Amoroso, Da Vaijo, Stefan Apija, Dijego Fuzer, Alan Bogosjan, Luiđi Sartor, Savo Milošević. Kakvi su samo fudbalski znalci igrali za „mlekadžije“. Ultra ofanzivan fudbal igrao se na Enio Tardiniju. Uvek na gol više.

Italija je bila i ostala zemlja fudbala. Ako su nas Italijani nečemu naučili onda je to da volimo i živimo fudbal. Najbolji su upravo onda kada ih svi otpišu. POST NUBILA PHOEBUS! Andiamo Azzurri!