Da li iver uvek pada blizu klade?

U onom trenutku kada zateknete sami sebe u razmišljanju o tome kako će sport izgledati drugačije kada se majstori svoga zanata povuku sa pozorišnih svetala prepustivši glavnu ulogu nekome drugom. Postavlja se pitanje da li nekog velikog igrača može da prevazidje njegovo dete. Koliko je samo uspešnih sportista imalo decu koja su obećavala da ponove uspeh svojih roditelja, a nisu bili ni blizu toga.

Koliko je to zapravo teško ponoviti, potvrdio nam nebrojeno veliki broj primera. Objašnjenje za to leži u tome da je genetika faktor koji nas u najmanjoj meri u odnosu na sve druge faktore odredjuje kakav ćemo život imati, odnosno šta ćemo u istom postići. Rad u vidu napornih treninga, pravilna ishrana i zdrav način života, dobro zdravlje i faktor sreće, pa tek na kraju talenat kao oblik nasledja koji na sve to dodje kao origano posut po kaprićozi.

Ipak, ima i onih koji su dostigli visine svojih roditelja, a neki su uspeli čak i da ih nadmaše poput Tijaga Alkantare koji je već sada uspešniji i kvalitetniji igrač od svog slavnog oca Mazinja, koji je 1994. godine osvojio Svetsko prvenstvo sa Brazilom. Slična je situacija i sa Abedi Peleom i njegovim sinom Andre Ajevom. Primer legendarne italijanske porodice Maldini je možda jedinstven u svetu fudbala, iz razloga što je Ćezare postavio tako visoke standarde za mnoge druge sportiste, a baš te iste je uspeo da dostigne upravo njegov naslednik, Paolo.

Danas imamo primer jednog momka koji svojim talentom, umenjem i znanjem preti svom slavnom ocu da postane bolji od njega. Reprezentativac Danske, Kasper Šmajhel je fenomenalnim partijama na golu Lestera skrenuo pažnju na sebe. Svojim intervencijama mnogo je doprineo tome da Lisice trenutno zauzimaju prvo mesto na tabeli Premier lige. Vreme će pokazati da li će dostići visine koje je dotakao njegov slavni otac.

Živimo u vremenu koje će neki nekad zvati privilegijom. Imamo tu čast i mogućnost da gledamo možda i dvojicu najboljih fudbalera svih vremena. Upravo njih dvojica imaju naslednike od kojih se mnogo očekuje. Sin Kristijana Ronalda, Ronaldo Junior je stariji od Mesijevog sina Tijaga 869 dana, baš koliko je sam Ronaldo od Mesija.

Da li je to neki znak?

Čovek - klub

Onog dana kada je preuzeo Čelsi znao je da dolazi na mesto gde će ostaviti dubok trag. Vodjen ranijim uspesima želeo je da ponovi istu stvar samo na mnogo višem nivou. Takva harizma i energija do tad nisu vidjeni. Premier liga je dobila novu dimenziju sa njim. Nakon postignutog gola, radovao se u stilu svog ljubimca Didiera Drogbe, klizeći na kolenima sa sve smokingom na sebi. Njegovim dolaskom Čelsi postaje klub svetskih dimenzija.

Karijeru je započeo kao prevodilac Bobi Robsona u Sportingu, Portu i Barseloni.  Posle odlaska Robsona nastavio je da radi sa Luj van Galom u katalonskom klubu. Nakon tog perioda počinje da se bavi trenerskom karijerom. Murinjo je imao velikog, ali kratkoročnog uspeha u Benfici i U.D. Leiriji. Godine 2002. vratio se u Porto, ovaj put kao glavni trener, te je 2003. s klubom osvojio prvenstvo, kup i UEFA Kup. Godine 2004. obranio je naslov prvaka i doveo Porto na vrh Evrope, osvojivši Ligu šampiona. Iako je često izazivao kontroverze zbog svojih javnih istupa i arogantnosti, uspesi koje je postigao doneli su mu svetski renome.

Murinjo prelazi u Čelsi juna2004. godine i tako postao jedan od najplaćenijih menadžera u fudbalu sa platom od 4.2 miliona £ godišnje, koja bi zatim porasla u 2005-oj na 5.2 miliona  £. Na konferenciji za štampu po dolasku u Englesku, Murinjo je rekao, "Molim vas, nemojte me nazivati arogantnim, jer ja sam evropski šampion i poseban sam," što je rezultovalo time da ga u medijima nazovu "The Special One".

Murinjo je sa sobom iz Porta poveo svoj stručni štab, uključujući asistenta menadžera Baltemar Brita, fitness trenera Rui Faria, šefa skaut službe André Viljas-Boaša i trenera golmana Silvino Loura. Murinjo je nastavio tamo gde je stao njegov predhodnik Klaudio Ranieri. Roman Abramovič je bio tu da dovede pojačanja koja je Murinjo hteo. Potrošeno je 70 miliona funti  na transfere igrača. Dovedeni su Tiago iz Benfike, Esien iz Olimpik Liona, Didier Drogba iz Olimpik Marseja, Mateja Kežman iz PSV-a i par iz Porta Ricardo Karvaljo i Paulo Ferreira. Mnogi su sa sumnjom pratili renoviranje kluba. Murinjo im je na to odgovorio da će Drogba postati najbolji igrač u istoriji kluba, što se kasnije ispostavilo da nije daleko od istine.

Imao je produženu ruku na terenu u vidu kapitena Džona Terija i Frenka Lamparda. Nastavio je sa svojom filozofijom fudbala. Defanzivan fudbal sa izuzetno spremnom i fizički dominantnom ekipom. Postali su strah I trepet za sve ekipe na ostvu ali i šire. Antologijske utakmice sa Barselonom i Liverpulom u Ligi šampiona su nešto što je obeležilo prvi Murinjov mandat u klubu iz zapadanog Londona. Dva puta su stigli do polufinala Lige šampiona. Osvojene su dve titule Premier lige, FA kup, 2 Liga kupa I jedan Super kup Engleske.

U drugoj epizodi Murinja i Čelsija, osvojena je još jedna titula Premier lige na veoma dominantan način. U sledeću sezonu Posebni se krenuo sa istim timom, smatrajući da mu pojačanja nisu potrebna. Verovatno sada tako ne misli. Desilo se šta se desilo, najdeblji kraj je izvukao Žoze. Roman Abramovič i ostatak uprave, smatrao je da problem leži u Portugalcu, iako neki igrači nisu ličili na sebe. Verovatno se vodio time, da je lakše zameniti trenera nego ceo tim. De Viser je namignuo Romanu i posebni je postao bivši.  

Ima mnogo onih koji ga ne podnose i na pomen njegovog prezimena se ne osećaju baš najbolje, ali poštovanje je ono što zaslužuje od strane svih nas. Sa svoje 52 godine osvojio je više trofeja nego neki klubovi za sve vreme svog postojanja. Možda čak i više nego njegov najdraži klub za period od 111 godina.  Na Stemford Bridžu on ima status nedodirljivog što se navijača tiče. The special one is one of us. Dolazili i prolazili su mnogi treneri kroz Čelsi i osvajali trofeje koje ni Mo nije, ali niko nije tako važan u istoriji ovog kluba kao Žoze Murinjo. Duh koji je Žoze doneo u Čelsi još dugo će se osećati na Bridžu. 

Vratiće se opet mister, pevaće mu Stemford Bridž!

             Latino strast u podnu Vezuva

Vulkanska erupcija Vezuva svoje odjeke i temperaturu prenela je na obližnji San Paolo. Dom fudbalera Napolija. Dom svih Napolitanaca.

Napolitanski temperament smatra se jednim od najžešćih u Evropi. Veoma je sličan latino-američkom. Oni nisu Italijani. Oni su Napolitanci. Tako se barem izjašnjavaju. Oni su jedinstveni, strastveni, buntovni. Loši su domaćini. U njihovo gnezdo niko nije dobrodošao. Ali, kada nekoga zavole, to rade iz sveg srca i krajnje iskreno. Najveći ljubimac im je svakako bio i ostao legendarni Dijego Armando Maradona. On je božanstvo i religija Napulja.

Dugo se čekao novi miljenik, koji će kupiti srca teško potkupljive i nadasve probirljive publike. Ali, jednog dana je došao on. Gonzalo Iguain, poznatiji kao Pipito. Rođen u francuskom Brestu. Kao mali, preboleo je meningitis, ali ga to nije sprečilo u namerama da krene stopama mnogih slavnih Argentinaca. Igrao je za River Plejt i madridski Real, iz kog je 2013. godine prešao u Napoli za 40 miliona evra. Veliki novac. Velika očekivanja. Ali i napadač svetske klase.

Bilo je utakmica u kojima nije uspevao da postigne pogodak. Ali, kada pronađe put do protivničke mreže na domaćem terenu, stadion tada jednostavno eksplodira. Spiker i publika bi uz mnogo emocija pozdravili taj pogodak. Spiker devet puta izgovara njegovo ime, a publika isti broj puta odgovara njegovim prezimenom. Stvara se buka koja prelazi jačinu od 100 decibela.

Huk sa tribina na kerozinski pogon. Gon-za-lo! IGUAIN!!!

                 Bio jednom jedan Kalčo

Televizija Pink, Nebojša Stefanović i italijanska Serija A. Kakav se samo fudbal igrao na čizmi tih godina. Koliko samo snažnih ekipa, fudbalskih asova, prekaljenih trenera i velikih derbija.

Na Olimpiku se igrala utakmica sa najviše strasti. Na jednoj strani princ Rima Toti, Aldeir, Montela, Kafu, Emerson, Panući, Kasano, Tomazi, Manćini, a na drugoj Stanković, Salas, Nedved, Veron, Stam, Perući, Mihajlović. Treneri Alberto Zakeroni, Sven Goran Erikson i Fabio Kapelo.

Na centru Pjerluiđi Kolina. Diplomirani pravnik i ekonomista, odnosno finansijski savetnik. U slobodno vreme najbolji sudija na svetu. Neverovatna harizma i autoritet izbijali su iz tog čoveka. Sudio je u vreme kada su igrali mnogi veliki asovi. Bio je popularniji i poznatiji od većine tih igrača. U džepu uvek spreman karton crvene boje samo za Totija. Spektakl nije mogao da izostane.

Derbiji Dela Madonina su pružali najbolje utakmice koje je fudbal mogao da ponudi u to vreme. U duelu Ronaldo i Maldini. Sjajan udarac Kake i odbrana Tolda. Lopta u sefu, odnosno u nogama Havijera Zanetija. Klarens Sedorf je tada poslednji put izgubio duel i ostao na zemlji. Andrej Ševčenko u ulozi najboljeg napadača Evrope. Najžešći momak italijanskog fudbala Đenaro Gatuzo. Ivan Kordoba i Marko Materaci u tandemu. Razlika u visini preko 20 centimetara, ali bez razlike u skok igri. Slobodnjaci i pasovi kakve je samo Andrea Pirlo imao. Najbolje postavljanje i najkulturnije oduzimanje lopte bilo je u vlasništvu Alesandra Neste. Ivan Zamorano, Pipo Inzagi, Masimo Ambrozini, Valter Samjuel, Obafemi Martins, Alvaro Rekoba, Hulio Rikardo Kruz…

Kakav potez Alesandra Del Pjera i sjajna egzekucija Davida Trezegea. Bomba Zlatana Ibrahimovića. Vodio ih je stari lisac Marćelo Lipi. I Juve je imao svojih 5 minuta. Kupili su pola Parme i postali prava sila. Kalčopoli je jedno, a fudbal koji su igrali bio je nešto sasvim drugo.

Ekipa iz glavnog grada Toskane bila je moćna dok su njene boje branili Gabrijel Batistuta, Frančesko Toldo, Rui Kosta, Angelo Di Livio, Tomas Helveg, Enriko Kijeza, Nuno Gomeš. Ljubičasti iz Firence bili su ekipa koju je u to vreme svaki protivnik respektovao.

Adrijano, Hidetoši Nakata, Adrijan Mutu, Frej, Zambrota, Tiram, Kanavaro, Bufon, Đilardino, Klaudio Tafarel, Mateo Ferari, Sabri Lamuši, Marko Markijoni, Mark Brešano, Amoroso, Da Vaijo, Stefan Apija, Dijego Fuzer, Alan Bogosjan, Luiđi Sartor, Savo Milošević. Kakvi su samo fudbalski znalci igrali za „mlekadžije“. Ultra ofanzivan fudbal igrao se na Enio Tardiniju. Uvek na gol više.

Italija je bila i ostala zemlja fudbala. Ako su nas Italijani nečemu naučili onda je to da volimo i živimo fudbal. Najbolji su upravo onda kada ih svi otpišu. POST NUBILA PHOEBUS! Andiamo Azzurri!

Sećanje na rumunskog diva ne sme da izbledi

Tog dana, te 2009. godine sportski svet je zavijen u crno. Grad Vesprem, država Mađarska i cela sportska javnost bili su u suzama. Izgubljen je veliki sportista i još veći čovek. Tuga, jecaj i suze.

Rukometni reprezentativac Srbije Žarko Šešum povređen je u diskoteci „Patriota“ u Vespremu, na zapadu Mađarske. Njegov kolega iz rukometnog kluba Foteks, Rumun Marian Kozma ubijen je, a Hrvat Ivan Pešić zadobio je teške povrede kada su ih nepoznati napadači izboli noževima.

Šešum je zadobio frakturu jagodične kosti zbog čega je morao biti podvrgnut operacionom zahvatu, kao i njegov klupski kolega Ivan Pešić. Kozma je preminuo na licu mesta od posledica uboda nožem u srce.

Kozma je stajao sa svojom devojkom i prišla su trojica, četvorica i počela da mu dobacuju. Rukometaši su pokušali da izbegnu gužvu ali su ih na izlazu sačekali napadači. Kozma je uboden dva puta u srce, Pešić je protrčavao i uboden je u leđa, a Šešum je udaren kada je pokušao Rumunu da izvadi jezik iz dušnika i spase mu život.

Marian Kozma bio je rumunski reprezentativac, koji je sa visinom od 212 centimetara i težinom od 115 kilograma bio ogroman zadatak za svakog rivala na terenu. Rođen je 1982. u Bukureštu, a u karijeri je, pre Vesprema, nastupao za Dinamo. Sa Foteksom 2008. godine osvojio je Kup pobednika kupova i dve titule šampiona u Mađarskoj (2006. i 2007. godine).

Članovi Vesprema su bili očajni. Trebalo je smoći snage i vratiti se obavezama. Prva utakmica koju je trebalo da odigraju bila je u Ligi šampiona protiv Ademar Leona. Govor koji je održao Dejan Perić i sveukupni ambijent koji je vladao na toj utakmici je nešto što se ne može opisati rečima. Igrali su za njega. Pobedu su posvetili svome nastradalom bratu. Veliki ljudi.

„Svi mi umiremo jednom, a veliki ljudi po dva puta: jednom kada ih nestane sa zemlje, a drugi put kada propadne njihova zadužbina.“ – Ivo Andrić.

             Show time sa Nurkićem i Bajom

Većina dečaka kojima je košarkaška lopta omiljena igračka maštaju da jednog dana zaigraju u NBA ligi. Igranje sa najboljima u savršenim uslovima.

Jedna od zanimljivosti je da svaki igrač ima pravo da izabere pesmu koja će ga pratiti tokom utakmice, kada poentira ili prilikom zagrevanja.

Jusuf Nurkuć ne igra zbog povrede, ali je počeo da trenira u laganom ritmu. Pre meča sa Čikagom, dok je publika lagano zauzimala svoja mesta, reprezentativac Bosne i Hercegovine se zagrevao šutirajući sa poludistance.

Tom prilikom, išla je Jusufova pesma po želji, koja je malo drugačija od svih ostalih koje biraju NBA zvezde.

     Ko Totiju jamu kopa sam u nju upada

Princ Rima će pored neospornog fudbalskog znanja i ljubavi prema Romi ostati upamćen i po svom žustrom temperamentu. Uvek je važio za nekoga ko ne da na sebe.

Crveni kartoni i konfliktne situacije mu nisu bile strana stvar. Nikada i nikome ne bi ostajao dužan. Jedan od onih koji su to osetili na svojoj koži je Karsten Ramelov.

Na Olimpiku se igrao meč Lige šampiona između Rome i Bajera iz Leverkuzena. U duelu su bila pomenuta dvojica fudbalera. Uostalom, pogledajte o čemu se radi.